Istraživanja

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva

Dr Radovan Marjanović

podnaslovi

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?
1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet
2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta
Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

I prirodom posla i prirodom života (infrastruktura, na primer), stanovnici grada više su od seljaka upućeni na naselje kao celinu, pa i na širu zajednicu zaključno sa državom.

„Igranje na jednu kartu” nije znak dobrog kockara, a prepuštanje zajedničkih pitanja samo ili pretežno jednom akteru ili jednom delu zajednice (svejedno je da li su to stručnjaci, „zainteresovani” ili neko treći, s tim što je demokratskije opredeljenje za „zainteresovane”), nije znak jake ličnosti, spremne da bude akter a ne akt! Ako je grad i „rodno mesto demokratije”, ovoliko prepuštanje zajedničkih pitanja, nije ni svedočanstvo o prisustvu poželjnog gradskog (Vidal-Nake (1990). Istinski poredak (grada) sigurno je građanski. Agora (forum, centralni trg) je centar, prevashodno mesto govorenja. To govorenje je pre svega političko, ono koje vodi život polisa. Komunikacija između onih koji upravljaju gradom („organi”) i onih kojima upravljaju, takođe je karakteristika grada. Dijalog predstavlja osnovnu premisu urbanog društva (Pušić)! Kod „zainteresovanih za kulturu”, sve građane na ovom poslu želi da vidi 54,2%, što nije drukčije od „proseka”, a „zainteresovane” 41,6% što je znatno više od njega. Može se zaključiti da je taj interes kod njih, uz sve uvažavanje i pohvale, i izraz eskapizma: bežanja od angažovanja i odgovornosti. Ili ravnodušnosti, koja u današnjem svetu neprekidno raste (Žan Lipovecki). Uopšte, to „prepuštanje” svedočanstvo je prisustva nepoželjnog gradskog ili političkog i socijalnog otuđenja, striktnog odvajanja privatnog i javnog, i orijentacije isključivo na prvo. (Sudeći po poverenju u „partije”, one ne bi imale birača, i nijedni izbori ne bi uspeli! Pošto nije tako, ostaje da se birači na ovakve načine „svete” partijama, a zatim „izađu i obave svoju građansku dužnost”. Ili bar nekako pokažu šta misle o onima koji upravljaju, i onima koji žele da ih zamene.) Individualna strategija smatra se i više prisutnom u gradu pošto je on rodno mesto individualnosti, ali do mere koja je ovde pređena. (Obratite pažnju na privatnike, i odnos „V.” i „D.”. Oni „gledaju svoja posla”, a za zajednička, neka se brinu „stručnjaci”! Njima i sličnima opravdano je prigovoriti i nepoznavanje činjenice da za „javna pitanja” ne postoje stručnjaci, ali već smo rekli da im je važnije da sa sebe „stovare” deo odgovornosti, nego da je na prava leđa „natovare”!) Ne učestvovati u raspravama već ih prepuštati drugome znači i neproveravanje svog, na osnovu nedovoljnih i neproverenih mišljenja (mnjenja) nastalog uverenja, ili prihvatanje onog koje je „najglasnije”. (Poseban slučaj su uverenja koja nude „dežurni” javljači listovima i učitelji konformizma, uvek „na liniji”). Poznavanje politike takođe je pokazatelj gradskog, ovde nedovoljno prisutan, budući da se ona, prevashodno odvija ili bar „kreira” u gradu. Partije, makar i ovakve kakve su, ipak su subjekti političkog života.... Pravi „sumrak” javnih glasila, takođe je siguran znak (pr)opadanja gradskog života. Zaposleni u njima, baš kao i ljudi u partijama (osim one koja samo treba da pazi da ne ispolji „nestručnost”), trebalo bi da se ozbiljno zamisle nad odgovarajućim brojkama! „Organi” odnosno država i njene institucije, ne samo da su predmet opšteg nepoverenja, nego uz ovakvu apolitičnost nemaju nikakvih šansi da poverenje steknu. A time i toliko potrebna vladavina institucija ostaje za neku daleku budućnost.

U tesnoj vezi sa prethodnim je sledeće pitanje, kojim se upuštamo u detalje rešavanja opštih pitanja.

„Valjevci” (G.) bi, u globalu, morali da se bolje kotiraju, ali to je u skladu sa prethodnim nalazom! Očekivanja od zakona i institucija bila bi u redu da svedoče samo o poverenju u institucije. Ali, iz različitih izvora zna se da ga slabo ima, a tu su i prethodni nalazi! Ovako, ona su izraz želje da se nekome prepusti svoj deo posla, i odgovornosti... Nije dobro što učenici i studenti ovoliko veruju u „jake ljude” ali neko ih tako instruira, a i sami više od drugih priznaju da im to nije poznato. Uostalom, pogledajmo kako muški deo zaposlenih sa visokom spremom amnestira Valjevce (i sebe) očekujući spas od „Valjevaca u svetu”, čak i „jakih ljudi van Valjeva”! Ovo i slično, blaža je varijanta „izdaje intelektualaca” (Žilijen Benda, 1927). Bar zasad!

Sledećim se takođe istražuje odnos prema rešavanju opštih pitanja (svi ili neko), ali i odnos prema čitavom polu (ženama). Otuda nalaze obavezno valja „priključiti” onima na račun crta ličnosti!

Muškarcima u principu ili „kod nas”, ovo pitanje ne mora biti važno. Muškarcima-građanima, nipošto! Diskriminisanje bilo koga a pogotovu čitavog pola, makar to bio i svoj pol („G.” i „D.” prisutni su kod žena iz nekih grupacija neočekivano mnogo), siguran je znak nedemokratskog mentaliteta. A grad je i rodno mesto demokratije! „Nije važno”, svedoči o istom, a siguran je pokazatelj i apolitičnosti! Odgovor „A.” je vrlo neobičan: „predloženo” je od strane partija, a videli smo kakav je odnos prema njima! Otuda je to vrhunac apolitičnosti, ili prepuštanje opštih pitanja bilo kome samo da se izbegne vlastiti angažman... Biranje odgovora „Đ.”, uz izvesne rezerve, znak je aktivističkog i individualističkog poimanja čoveka, svojstvenog gradskom mentalitetu. Kod žena, dok kod muškaraca moramo biti rezervisani. Može biti i izraz nade da se žene „neće izboriti”!

Grad je i rodno mesto i polje rada, različitih organizacija. Odnos prema njima, otuda je dobar pokazatelj gradskog mentaliteta.

tivom pasivnog iščekivanja budućnosti”, ovo pitanje više „ne zanima” nego ostale i mlađe. Slično važi za najmanje obrazovane ili zaposlene sa osnovnom školom, tim pre što je ovde najmanje onih najobrazovanijih. Ali, tada bi trebalo da toga kod učenika i studenata (mladih), bude još manje nego što ga ima! A pošto nije tako i zbog istovrsnih nalaza na drugim mestima, njih (mlade) ne treba idealizovati. Uostalom, davno su Markuze i Habermas ukazivali na opasnost od „fašizma mladih s leva” a ne samo s desna, koji nastaje politizacijom do tada apolitičnih! Ne upadljivo ali vidno, zaposleni sa višom školom opet su heterogeni i van trenda da se sa porastom školske spreme, postaje više gradskim. (U tom smislu su i žene sa visokom spremom, koje više od svih grupacija i podgrupacija, nalaze da je organizacija „previše”. Ali, po ovakvim pitanjima polovi se razlikuju više nego po drugima, tako da se u te razlike nećemo upuštati.) Lako je videti i kako organizacije, u većoj meri „ne zanimaju”, one grupacije koje u većoj meri rešavanje opštih pitanja prepuštaju nekom drugom... Kod „ljubitelja kulture” manje je tako, procenti za prva dva odgovora su 16,7 i 65,0, što opet svedoči o nešto aktivnijem odnosu prema životu. Kod mladih iz različitih MZ, posmatrali smo poslednji odgovor. U periferijskim bira ga 12,5% devojaka i 16,7% mladića, dok su u centralno-gradskim procenti vidno viši: 28,6 i 27,8. U pitanju je, svakako, i izraženiji individualizam drugih, a ne samo veća kritičnost.

Odnos koji ispitujemo ispoljava se i na „sitnijim” pitanjima, ali i te kako važnim. I za grad Valjevo, i za njegove stanovnike kao „ovakve ili onakve”!

Mnoštvo brojki (koliko bi ih bilo da smo pitali i za Narodni muzej, Zavod za zaštitu spomenika kulture, „Događanja u dvorištu”, „Tešnjarske večeri”, itd.), koje bi nekima trebalo da posluži kao osnov za vlastito istraživanje, a koje ovde možemo tumačiti samo delimično! Na primer, treba obratiti pažnju na odnos prema Gradskoj biblioteci (i još ponekoj ustanovi odnosno manifestaciji) koja je jedna jedina, i radio-stanicama kojih je skoro tuce! Šire gledano, važno je šta bi Valjevo trebalo da ima i nema, šta je od toga „više” ili „manje” gradsko, kome od toga šta treba odnosno ne treba, ili kome treba odnosno ne treba, gradsko Naglašavamo da građanin, uključujući ga i u političkom značenju kao pripadnika države, ne misli samo na potrebno sebi i svojoj porodici! Može se reći da je posećivanje kulturnih manifestacija tipičan obrazac ponašanja srednjih i viših slojeva (Vesna Pešić). Ali i ne baš takvih, ukoliko im teže! Reći da ni jednih ni drugih u Valjevu nema, predstavljalo bi teško ogrešenje o činjenice. Nepoznavanje činjenice da je neka ustanova i državna a ne samo valjevska i oklevanje oko pitanja njenog daljeg postojanja (Međuopštinski arhiv), takođe ne svedoči o naglašenom gradskom mentalitetu. Ova ustanova, u još većoj meri od Narodnog muzeja (za njega nismo pitali u uverenju da se „ima” približno kao Dom kulture ili Gradska biblioteka), predstavlja kolektivnu memoriju grada i okoline. A bez nje, kolektiviteta (grad je takođe kolektivitet) nema! Uprkos povećavanju sličnosti između polova sa godinama, razlike unutar penzionera veoma su vidljive! A to znači da su, (i) po ovom pitanju, žene „probirljivije”. I urbanije, jer na selu žena znatno više „sledi” muža, uopšte! Zbog formulacije „ovakve ili bolje”, sasvim je moguće da se nešto slabo kotira i zato što se slabo veruje u mogućnost njegovog poboljšavanja! Zaposleni ili „nadležni”, i zato treba da se zamisle....

Radi odgovora ne nešto od pomenutih pitanja i radi ilustracije mogućih „istraživanja” na osnovu gornje tabele, pogledaćemo šta se kako „kotira” u proseku! Vraćanjem na tabelu, moguće je videti gde je prosek opterećen ekstremnim vrednostima, a gde je nešto prihvatano ili neprihvatano ravnomernije.

Sasvim u skladu sa ranijim nalazima! Ponešto od autentično gradskog stanovnicima grada slabo treba, tako da je pitanje jesu li oni autentični građani. (Naravno, i koliko su nešto od onog što tvrde da jesu. Tolikim pravoslavcima, „Glas crkve” trebalo bi da znači više.) Ili (i) ne funkcioniše kako treba, tako da ga oni upoznaju i prihvate?

Rangiranje pojedinih aspekata života u Valjevu, koje sledi, sadrži i nešto od ranijeg Ali, nikako samo to!
Brojke u prvom redu i iznad redova obeleženih slovima, odnose se na socioprofesionalne grupe ili segmente. Prve tri brojke u svakom pravougaoniku, predstavljaju odgovore ženskih, a druge tri muških ispitanika.

A. gradska infrastruktura; B. razvijenija ekonomija; V. materijalni standard; G. kulturni događaji; D. mentalitet građana; Đ. razonoda i zabava; E. bar jedan fakultet; Ž. sedište episkopije.

Jasno je da se „nedostaje Valjevu” sagleda kroz ličnu prizmu, odnosno „nedostaje meni” (i mojima). Ali znak socijalne zrelosti a ne samo urbanosti jeste i sposobnost da se drugo smanji u korist prvog, čak sasvim zanemari. Malograđanska vizija je berklijevska vizija, postojim samo ja, sve ostalo je moj opažaj (Burdije)! U tom smislu posebnu pažnju valja obratiti na penzionere koji su mnogo „odgovorniji” nego što se misli, i nezaposlene za koje se takođe neosnovano smatra da misle samo na zaposlenje!

Konačno, Valjevo bi, pored toga što sada ima, obavezno imalo i: